Vitiligo imam od 15-te godine. Sada imam 23, znači skoro celu deceniju sam piljio u svoju kožu tražeći novu belu tačkicu. Nisam morao mnogo da zagledam jer ih je bivalo sve više, pa su se spajale u sve veće površine i ja sam postajao "beli čovek".
Počelo je oko usana i ispod očiju, spustilo se na vrat, onda prešlo na šake i najzad na laktove. Sve se to desilo za godinu, godinu i po, a onda je prestalo da se širi.
Imao sam 15 godina, vreme kada je fizički izgled najvažniji, a devojke su bežale od mene kao od djavola. I ne samo one. Bio sam u centru pažnje svuda gde sam se pojavio - na ulici, u gradskom prevozu, kafiću, čak su me i moji rodjaci, onako ispod oka posmatrali, a moju majku šapatom i sažaljivo pitali "otkud mu to"? I tako sam počeo da odlazim smo tamo gde moram. Čak sam prestao i da treniram plivanje, a imao sam lepe rezultate.
Lekari su slezali ramenima, kljukali me vitaminima i preporučivali sunčanje.
Kako su godine prolazile, a ja sazrevao, prihvatio sam svoju kožu bez pigmenta i pomirio se sa sudbinom. Ipak, negde u dnu duše je ostalo nezadovoljstvo pa čak i bes i dežurno pitanje: ima li leka?
Koristio sam svašta - kreme, čajeve, čak i onaj lek sa Kube... Sve to moja majka to revnosno nabavljala i puna nade mi objašnjavala kako će sada biti dobro. Ali ništa se nije dešavalo i ja sam, posle tolikih nadanja i razočaranja, odustao. Više nisam prihvatao ni jednu mazalicu ili čaj koji je ona ushićena donosila. A onda je i ona odustala i godinama ništa nisam činio.
Sve do prenešto više od pola godine. Negde pred samu Novu 2014. je došla kući sa pričom da je ćerka njene koleginice izlečila vitiligo nekom kremom koju je kupila preko Interneta. Samo sam odmahnuo rukom. Ali, ona nije odustajala i jednog dana je poštar na vrata doneo paketić na ime moje majke. Platio sam 1300 dinara i ostavio neotvoren na stolu.
Kada je majka došla s posla, u sobu mi je donela taj paketić u kome je bila poveća kutija kreme i rekla da je to ono što je izlečilo vitiligo ćerki njene koleginice. Toliko je insistirala da ponovo pokušam da mi je bilo žao.
Otvorio sam kutiju i video kremu zelenu kao livada. Pomirišem, baš tako i miriše. Na nalepnici piše - NEVITIL krema. U njoj bilje i biljna ulja. I počnem da mažem po uputstvu - dva puta u toku dana i uveče pred spavanje.
Idu dani, a ne dešava se ništa. Majka stalno priča "samo maži". Rešio sam da potrošim tu jednu kutiju i to samo zato da joj dokažem da ni od toga nema ništa.
Posle nešto više od mesec dana, učini mi se da ispod levog oka vidim 2-3 sitne pegice u prirodnoj boji kože. Gledam, zagledam, ali nisam siguran ili ne smem da verujm. Ko ima vitiligo, razumeće moju nevericu.
Ćutim i nastavljam da mažem, ali već jasno vidim da se svakog dana pojavi po neka nova pegica i ispod drugog oka, pa na šakama, a onda su se pegice spajale i širile, a kada sam potrošio tu prvu kutiju, gotovo trećina obe šake je imala prirodnu boju. Belog ispod očiju gotovo da nije bilo.
Od tada je bilo lako. I ja sam verovao da će se pigment vratiti. Bele mrlje na mojoj koži su bile sve manje, a koža normalne boje sve veća. Najteže je bilo sa flekama oko usana. Ne znam zašto, moža zbog brade, ali i tu je uspelo.
Elem, potrošio sam šest kutija i više nisam "beli čovek". Niko me ne zagleda sa radoznalošću i sažaljenjem i kao da sam ponovo rodjen. Sada kada sam siguran da NEVITIL stvarno leči vitiligo, ili je barem meni izlečio, osetio sam potrebu da napišem ovo svoje divno otkriće. Možda pomogne još nekome i omogući mu da živi normalno i srećno.
